Split­ski kan­ta­u­tor Zla­tan Sti­pi­šić Dži­bo­ni ve­če­ras će odr­ža­ti pr­vi od tri kon­cer­ta u be­o­grad­skom Cen­tru Sa­va, na ko­ji­ma pro­mo­vi­še svoj dio no­vog al­bu­ma „Fa­mi­li­ja”. Sli­je­de kon­cer­ti u su­bo­tu 12. i uto­rak 15. no­vem­bra.
- Znam da ima lju­di ko­ji ne­će do­ći sa­mo na je­dan kon­cert, već na dva, a mo­žda i sva tri. Pre­ma nji­ma imam ve­li­ku oba­ve­zu da ni­je­dan kon­cert ne smi­je bi­ti pot­pu­no isti. Sva­ki kon­cert mo­ra u ne­koj mje­ri bi­ti raz­li­čit - ka­že Zla­tan Sti­pi­šić.
Dži­bo­ni je Cen­tra Sa­va već pu­nio tri pu­ta u de­cem­bru 2014. god­ne. Sa­da se vra­ća u pre­sti­žnu be­o­grad­sku dvo­ra­nu ka­ko bi pred­sta­vio svoj dio „Fa­mi­li­je” (2016), za­jed­nič­kog al­bu­ma sni­mlje­nog sa Oli­ve­rom Dra­go­je­vi­ćem. Sa al­bu­ma su Dži­bo­ni­je­vi hit singl/spo­to­vi „Ona­ko, od oka” i „Udi­ca”.
- Be­o­gra­đa­ni će ču­ti sta­re pje­sme ko­je su va­žne i nji­ma i me­ni. Imam no­ve raz­lo­ge i no­ve pje­sme da po­no­vo bu­dem sa pu­bli­kom u Cen­tru Sa­va. Taj pro­stor mi se to­li­ko do­pao pri­je dvi­je go­di­ne, da mi na pa­met ni­je pa­la ni­ka­kva al­ter­na­ti­va. Po­ku­ša­vam da za­dr­žim ar­ti­stič­ki pri­stup i cilj mi je da na­stu­pi bu­du od­lič­ni, a ne da ih bu­de mno­go. Znam svo­je li­mi­te i ne smi­jem da svi­ram stal­no da se to ne bi pre­tvo­ri­lo u ru­ti­nu. Moj fo­kus i pa­žnja mo­ra­ju bi­ti na ta dva sa­ta i 30 mi­nu­ta, ko­li­ko tra­je kon­cert. Lju­di to osje­te, mo­žda ni­sam to­li­ko do­bar i od me­ne ima bo­ljih pje­va­ča, ali pu­bli­ka vi­di da mi je ve­o­ma sta­lo - ob­ja­šnja­va Dži­bo­ni.
Mu­zič­ka kri­ti­ka sma­tra da se lje­po­ta nje­go­vih pje­sa­ma ogle­da u to­me što se ne mo­gu svr­sta­ti ni u je­dan ža­nr i stil, a sva­ki kon­cert split­skog kan­ta­u­to­ra ima po­seb­nu ma­gi­ju.
Va­ša mu­zi­ka je spoj ro­ken­ro­la, po­pa i dal­ma­tin­skog zvu­ka. Ka­ko bi­ste na­zva­li taj stil?
- I za me­ne je to ve­li­ka enig­ma i ne znam ka­ko bih je de­fi­ni­sao. Ka­da raz­mi­šljam o uzo­ri­ma, ne raz­mi­šljam is­klju­či­vo o kom­po­zi­to­ri­ma i pje­va­či­ma, već o pi­sci­ma ili film­skim rad­ni­ci­ma. Ako bi to bio je­dan stil, či­ni mi se da bih bio kao Džon Vejn, bio bi to ve­stern! Uvi­jek su me za­ni­ma­li fil­mo­vi ko­je su ra­di­li Vu­di Alen i Kven­tin Ta­ran­ti­no, da od ne­ko­li­ko sti­lo­va na­pra­viš svoj. Uz­bu­dlji­vo mi je kad poč­ne film a ne znam ka­kav će bi­ti kraj. In­spi­ri­šu me ži­vo­ti lju­di, a na­la­zim ih u fil­mo­vi­ma, knji­ga­ma, pa čak i spor­tu. Jed­na od omi­lje­nih lič­no­sti mi je bok­ser Ma­ri­jan Be­neš, van­se­rij­ski spor­ti­sta od ko­jeg je mo­gao da se na­pra­vi film za Zlat­nu pal­mu u Ka­nu i Zlat­nog la­va u Ve­ne­ci­ji. Ali ni­je! Ni­kad ne mo­že­mo bi­ti ma­što­vi­ti ko­li­ko to ži­vot umi­je. Ro­ma­ni su svu­da oko nas.
Re­kli ste da ste do­ne­kle kao Đor­đe Ba­la­še­vić, ko­ga ni­su zna­li u ko­ji ža­nr da svr­sta­ju?
- Ka­da je „JU rok mi­si­ja” sni­mi­la pjesmu „Za mi­li­on go­di­na”, ne­ko je pi­tao ka­ko su to mo­gli da ura­de bez Ba­la­še­vi­ća. I to je tač­no. Ne­ko je re­kao da Ba­la­še­vić ne pri­pa­da ro­ken­ro­lu. Ne­ma ve­ze šta je­ste ili ni­je, ali vri­je­di vi­še ne­go 90 od­sto onih ko­ji su ta­mo. Dok su gu­bi­li vri­je­me gdje da ga svr­sta­ju, pro­pu­sti­li su pri­li­ku da ga slu­ša­ju. Da bu­dem ne­skro­man, to podsjeća i na moj mu­zič­ki put. Stal­no se svi bri­nu gdje da me sta­ve. Ni­sam do­volj­no ra­di­ka­lan da bih bio ro­ker, pjesme su mi pre­vi­še so­fi­sti­ci­ra­ne i ima­ju te­ške tek­sto­ve, da bi bi­le pop. Dok su se dru­gi ti­me ba­vi­li, sni­mio sam ne znam ko­li­ko al­bu­ma.
Po­se­ban šmek va­šim pjesmama da­ju ar­ha­ič­ni iz­ra­zi?
- Moj po­koj­ni otac je bio et­no­mu­zi­ko­log i to je je­dan od raz­lo­ga za­što to ra­dim. Kroz isto­ri­ju su mno­gi pro­la­zi­li i osta­vi­li svo­je ri­je­či. Vre­me­nom smo ih is­kri­vi­li, pa vi­še ni­su ni tur­ske, ni ita­li­jan­ske, pre­tvo­ri­le su se u „mi­je­ša­no me­so” što mi je šar­mant­no. U Dal­ma­ci­ji ima mno­go ita­li­jan­skih ri­je­či ko­je ne­ma­ju isti smi­sao kao u Ita­li­ji. Kroz vje­ko­ve su do­bi­le dru­go zna­če­nje i pri­zvuk.
A.Š.


Per­for­mer iz do­ba Vud­sto­ka

Ob­ja­vi­li ste 2012. al­bum na en­gle­skom je­zi­ku ko­ji ni­je is­pu­nio va­ša oče­ki­va­nja?
- Ni­je va­žno šta sam oče­ki­vao, na kra­ju je is­pa­lo da je naj­va­žni­je to što su dru­gi oče­ki­va­li. A oče­ki­va­li su da ću u naj­ma­nju ru­ku bi­ti Ro­bi Vi­li­jams. To je bi­lo ne­mo­gu­će, jer sam mu­zič­ki pre­ši­rok za fe­sti­va­le. Svi­rao sam, na primjer, u po­ne­de­ljak uve­če po­red Frank­fur­ta, što je isto kao da rad­nim da­nom u klu­bu u Pan­če­vu na­stu­pa bend iz Mol­da­vi­je. Pa, ko će do­ći da ga slu­ša? Dru­gi pro­blem je bi­la mo­ja so­ci­jal­na po­li­ti­ka. Re­kli su mi da se po­sled­njih 30 go­di­na ni­šta ni­je do­go­di­lo na svjets­koj mu­zič­koj sce­ni, ako ni­je bio kvar­tet. To je je­di­no ren­ta­bil­no, a ja u ben­du imam 12 lju­di. Shva­tio sam da je mo­ja so­ci­jal­na po­li­ti­ka da se vra­ti­mo ku­ći. Naj­u­gled­ni­ji lju­di su mi go­vo­ri­li da sam per­for­mer iz do­ba Vud­sto­ka.


Pri­o­ri­tet sa­dr­žaj, a ne uspjeh

Na al­bu­mu Fa­mi­li­ja sa­ra­đi­va­li ste sa Oli­ve­rom Dra­go­je­vi­ćem?
- Ve­o­ma mi se do­pa­da što je ope­ri­san od me­ga­lo­ma­ni­je. Ni­ka­da ne go­vo­ri o to­me ko­li­ko je pro­dao plo­ča i imao kon­ce­ra­ta. Uži­va sa­mo u mu­zi­ci. Ve­o­ma je jed­no­sta­van. Ka­da raz­go­va­ra­mo o sa­rad­nji kao da se do­go­va­ra­mo oko ruč­ka, a ne oko ne­če­ga što će slu­ša­ti ili gle­da­ti mi­li­o­ni lju­di. Pri­ča­mo sa­mo o sa­dr­ža­ju, a ne o uspjehu. Tu smo da na­pra­vi­mo ne­što u če­mu uži­va­mo i ne mo­ra­mo ni­kog da la­že­mo.


„Ce­sa­ri­ca” naj-hit 20. vi­je­ka

Autor ste naj­ve­ćeg hi­ta u Hr­vat­skoj u 20. vi­je­ku „Ce­sa­ri­ce” ko­ju pe­va Oli­ver Dra­go­je­vić.
- Ta­ko je is­pa­lo. Bi­lo je ne­ko­li­ko pjesama ko­je je po­koj­ni Zden­ko Ru­njić po­ka­zao Oli­ve­ru. On je re­kao da mu se „Ce­sa­ri­ca” naj­vi­še svi­đa. Ni­je tog lje­ta bi­la to­li­ko vo­lje­na ko­li­ko je po­sta­la na je­sen. On­da su je lju­di za­vo­lje­li. Mo­žda je mo­ja naj­u­spe­šni­ja i naj­bo­lja pjesma „Li­bar”, ali iz­u­zet­na je i „Udi­ca” sa no­vog abu­ma.